Haka

Ja nisam Haka.

Ja sam Marta.

Haka je tradicionalni ples Maora. Oni su sa Novog Zelanda. Baš odakle ja i dolazim. Ne potječem, nego baš dolazim. Na tom su me otoku mama i tata napravili. Moj tata je s našeg poluotoka pobjegao na taj otok (igrat nogać), a moja mama je sa svog otoka odjurila za tatom. Mama je slikarica. Slika svoj otok. Vratili smo se doma da me tu imaju.

Tata je baš želio da se rodim još ove godine, pa sam mu onda tu želju i ostvarila. Ipak sam mu ja bila stalno u mislima, čak i dok je bio u Brazilu. Na svjetskom prvenstvu u nogaću. Daj zamisli koliko me voli! Dobro, i mamu voli, ali mene ipak više.

S mamom sam stalno radila jogu i meditirala. Ne, mama je meditirala, a ja sam ćorila. Baš kao i sada.

Da prijeđem na stvar! Na ovim sam fotkama imala čak punih 5 dana. Bila sam jako pristojna i dobra. Prava dama. Samo sam spavala i uživala. Nisam se nijednom pokakala, a papala sam. Nije da nisam skromna, ali imam stvarno lijepu kožu. (A ovo nemojte nikom reć – imam i puno dlakica na koži. Onih sitnih crnih.). Al baš me briga i za to jer meni je ipak najvažnije da sam napokon skupa s mojom mamom i mojim tatom, i da se sad zajedno, do mile volje mazimo i izležavamo u krevetu, i ravno nam je, sve doooo… ma do kraja svijeta!

Da se vratim na početak – ja nisam Haka. Ja sam Marta. Žena od otoka. Haka je tradicionalni ples Maora. Znate onu:

Ka mate! ka mate! ka ora! ka ora!

Tēnei te tangata pūhuruhuru,

Nāna nei i tiki mai whakawhiti te rā,

Ā, upane! ka upane!

Ā, upane, ka upane, whiti te ra!

E ne znam ni ja. Al guba zvuči!

Shares 14

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *